О преводу неких турцизама из „Проклете авлије“ Иве Андрића на бугарски језик

1. Увод

Иво Андрић је југословенски аутор из XX века који је можда најбоље познат изван граница своје домовине. Књижевно наслеђе Иве Андрића преведено је на велики број страних језика и самим тим изазвало изузетно значајне књижевнотеоријске, књижевнокритичке и реципијентске интересе. Разлози за то су многобројни. Несумњива је, заправо, чињеница да је Андрић 1961. године награђен најпрестижнијом наградом, након чега је постао књижевни нобеловац авангардне књижевности. Управо ова чињеница додатно учвршћује позицију писца унутар канона европске, светске, али и домаће књижевности. Бројни научници (лингвисти, историчари, културолози, антрополози, социолози, имаголози), који у свом научном делу бирају као предмет истраживања стваралаштво овог српског писца, заправо показују актуелност и ванвременост његовог дела, али и могућност за најразличитија интердисциплинарна истраживања у оквиру поетике безвременог Иве Андрића.

Циљ овог рада јесте допринос обимној научној литератури, тиме што ће се концентрисати на преводну рецепцију Иве Андрића у Бугарској, тачније његовог романа „Проклета авлија“. У суседној Бугарској српски нобеловац има много истакнутих истраживача, а његово уметничко дело испраћено је и преведено на бугарски језик[1]. Уз то, нови преводи и издања (напр. „На Дрини ћуприја»[2]), као и критички текстови[3], сведоче о интересовању за овог приповедача. Иво Андрић је међу српским ауторима који су највише превођени у Бугарској (Христова 2004: 92-93). Андрић постаје познат бугарској публици крајем тридесетих година ХХ века, када се појављује зборник „Разкази“ (1939) у преводу Јордана Бојаџијева (Христова 2004: 82). Андрићево дело „Проклета авлија“ објављено је 1954. године, на бугарски језик је први пут преведено 1965. године, а преводилац је била Лилија Кацкова. Друго издање „Проклете авлије“ објаљено је 1976. године уз предговор Светлозара Игова, а треће је објављено 2002. године, приређивач и предговор Светлозар Игов, у преводу Лилије Кацкове, Сијке Рачеве и Светлозара Игова (Игов 2012: 201).

2. Кратак теоријски преглед

Највећи број турцизама у српском, али и у бугарском језику потичу из периода вишевековне владавине Турака Османлија на нашим просторима. Речи које се данас називају турцизмима нису само речи турског порекла. У турцизме се убрајају и речи арапског, персијског, грчког и латинског порекла, које су у наше језике дошле посредством Турака Османлија. Управо зато се термин турцизам често доводи у питање због тога што је већи део тих речи заправо већином арапског или персијског порекла. Европски и словенски лингвисти у филолошким и оријенталистичким истраживањима користе израз турцизми – један од њих је Максим Стаменов који наводи да је реч турцизам добила широку популарност у друштву, када се расправља о проблемима турских позајмљеница, и професионално у бугарској лингвистици, али и за време јавних дискусија о месту туђица у бугарском језику (Стаменов 2011: 25–26). Међутим, познати лингвиста, академик Асим Пецо, залаже се за друго терминолошко решење и даје своје мишљење у вези са овом темом. Наиме, Асим Пецо сматра да су речи оријенталног порекла „различитим путевима, и у различитим временима, улазиле у наш лексички фонд“, те да је „потпуно јасно да све оне не припадају турском лексичком фонду, нити су нам дошле искључиво турским посредовањем“ (Пецо 1987: 8). Због тога је наведени познати лингвиста више наклоњен термину оријентализми, пошто би такав назив по његовом миишљењу „више одговарао њиховом стварном поријеклу“ (Пецо 1987: 8). Међутим, исти аутор је мишљења да не би требало мењати већ устаљени термин, из разлога што су те речи искључиво дошле посредством Турака, а не неких других народа (Пецо 1987: 8).

Познати оријенталиста Фехим Бајрактаревић сматра и предлаже термин оријенталне речи уместо термина турцизми (Барјактаревић, Шкаљић 1966: 334–344). Његов пример следи и Дарко Танасковић, наиме, међу турцизмима налазимо и речи персијског, арапског, па чак и грчког порекла које су у наш језик ушле и пре турског ропства (Танасковић 1983: 110–111). Теуфик Муфтић залаже се за употребу термина арабизми, а Ђорђе Поповић за одредницу турске и источњачке речи (Поповић 1884: 59). Међутим, данас се најчешће може срести назив турцизми, који је најприхваћенији. Што води до закључка да је разлог томе чињеница да су наши народи били у директном контакту искључиво са Турцима, а не са другим народима. Из тог разлога је и оправдан најчешћи назив турцизам и под њим се подразумевају све речи које су посредством Турака ушле у српски језик: персијске, арапске, грчке итд.

Од великог је значаја запажање Василке Радеве[4] која наводи да у бугарском постоји много речи које су остале у разговорном језику, које су добиле одређену стилску функцију, посебно када имају бугарски семантички еквивалент: желание/ мерак, удоволствие/кеф итд. Оне изражавају неодобравање, иронију, негативан однос и стилски су маркиране (Радева 2017: 285). Турски утицај на бугарски језик опада за време препорода, тачније када културни живот и просветно дело почиње да се развија под руском и европском зависношћу (Бојаџиев, Куцаров, Пенчев 1990: 180).

Интересовање за турцизме почиње са доласком Турака Османлија на Балкан (15. – 19. век), када је велики број турцизама ушао у народни говор, а затим, временом, и у књижевни језик. Познавање турцизама веома је важно из разлога што стара књижевна дела, претежно народне песме, приповетке и пословице обилују речима турског порекла, које је веома тешко разумети без познавања истих: „Без ваљаног научно обрађеног тумача турцизама, тешко ће се снаћи и наш човек у проучавању народних песама, приповедака и пословица, а нема сумње да су у том погледу у још горем положају они страни научници који се упуштају у испитивање наше народне пјесме и остале говорне традиције“ (Шкаљић 1985: 11). Због тога, обично на крају сваког дела, постоји речник мање познатих речи. То, наравно, не значи да су само речи наведене и означене као турцизми једини турцизми у делу које се тумачи. Постоји пак много турцизама који су се у нашим језицима толико одомаћили да се њихово турско порекло чак ни не осећа (кафа, парче, кутија, чамац, топ, чобанин, олук, џамија...). Те речи су, како Шкаљић каже, „везане за нашу прошлост, а понекад ријеч може да послужи као споменик, као историјски документ и извор“ (Шкаљић 1985: 11).

Абдулах Шкаљић[5], творац Речника турцизама у српском и хрватском језику, дели турцизме на следећи начин:

1. Речи које су се у потпуности одомаћиле у нашем језику (и у говорном и у књижевном). Код ових речи разликују се две подгрупе:

а) речи које немају замену у нашем језику (бакар, боја, чизме, џеп, ђон, кутија, лала...).

б) речи за које се може наћи замена, али се не тражи или већ постоји, иако није прихваћена (алат, барут, чаршија, башта, торба, марама).

У ову групу спадају и називи које су Турци Османлије донели са собом са

Истока – називи за разне предмете, јела, одећу, посуђе.

2. Речи које су се у потпуности одомаћиле у народном говору, а које се без замерке употребљавају у књижевном језику (аманет, бајрак, хајдук, капија, раја, ђубре, ћосо, ћорав).

3. Речи које се врло често употребљавају у свакодневном говору, док се у књижевном језику употребљавају само ако је нешто неопходно посебно нагласити; ако се описује неки догађај у прошлости или ако се користи иронија (бакшиш, душман, конак, муштерија, терзија, мерак, ортак).

4. Речи које су у вези са појединим наречјима или покрајинама (бабо, тазе, кава, чивија, инсан).

5. Речи које се налазе у народним песмама, док су у потпуности ишчезле из говорног језика (истифан, нара, чорда, пехлич).

6. Речи које се односе на верски живот, верске обичаје, поздраве и изразе муслимана. У ову групу спадају и муслиманска лична имена.

У бугарском[6], као и у српском језику, турцизми живе у говорном и писаном језику. Може се рећи да је утицај турског језика на бугарски био и највећи, јер је Бугарска била на таквом положају, односно била је најближа центру Османског царства. Турцизми се налазе у свим сферама живота. Бењо Цонев наводи да бугарски језик, почетком ХХ броји око две хиљаде турских речи. Међу њима се налазе и речи арапског и персијског порекла (Бојаџијев 2011: 186). Исто као и у српском, и у бугарском језику те речи се називају турцизмима, пошто је турски језик био језик посредник њиховог инфилтрирања. Бугарски лингвиста Тодор Бојаџијев (Бојаџијев 2011: 186) турску лексику у бугарском језику класификовао је на следеће тематске сфере: администрација, војни и пољопривредни живот: ага, аскер, байрак, везир, куршум итд.; занатска терминологија: абаджия, берберин, сарач, хамалин итд.; називи јела, поврћа, биљака: алабаш, бюрек, баклава, бакла, мая, пастърма, тютюн, яхния итд.; називи алата и предмета из сеоског и градског живота; грађевине: бохча, дирек, сатър, тенекия, тел, чувал итд.;називи одеће, постељина итд.: аба, басма, елек, калпак итд.; називи животиња: ат, гарга, лешдоган; називи географских објеката: бент, балкан, баир, дере, тепе итд. Бојаџијев (Бојаџијев 2011: 186) додаје и да из турског језика још потичу: апстрактне именице: късмет, масраф, зор, кеф, мерак; придеви: ален, бозав, сербез, урсус; речце и службене речи: асъл, барем, демек, таман, язък, хем, ама, машала. Турски глаголи прихватају се са грчким аористним наставком -с-: боядисвам, кандардисвам, курдисвам (Бојаџијев 2011: 186).

Као и у српском језику, широка је употреба суфикса -џија (джия) (абаджия, бояджия, кафеджия). Суфикс се и данас користи за грађење именица које означавају вршиoаца радње (катаджия – саобраћајни полицајац, тираджия – возач камиона) (Бојаџијев 2011, 186).

Тодор Бојаџијев турцизме по сфери употребе дели на 4 групе (Бојаџијев 2011: 187, 188)

1. Речи које се и данас употребљавају редовно у дијалектима (дувар, харман, мисир).
2. Речи које се називају књижевним турцизмима и прихваћене су у књижевном језику (джезве, казан, килим).
3. Речи које су у књижевном језику стилски маркиране и имају изражену снижену, разговорну, шаљиву и ироничну експресију (мерак, кусур, кеф).
4. Део речи који је прешао у архаизме и историзми (конак, кадия, еничар).

Подела турске позајмљене лексике Василке Радеве се преклапа са поделом Тодора Бојаџијева, с тим што су код Радеве поврће, воће и јела две засебне групе. (Радева 2017: 286–287).

Познати српски турколог Мирјана Теодосијевић[7] турцизме према сфери употребе дели на следећи начин:

1. Историзми – речи које су престале да се употребљавају престанком употребе предмета и појава на које су се односиле (абаџија, кириџија, ферман, нахија). Ове речи појављују се у историјским уџбеницима, лирско-епској поезији и књижевним делима и за њих се обавезно даје тумачење.
2. Архаизми – речи које су престале да се употребљавају у савременом језику зато што су их замениле друге речи за означавање истих предмета, појава, особина (терзија/кројач, зејтин/уље, бакалница/продавница).
3. Турцизми који су се потпуно асимиловали. У ову групу спадају речи за које не постоји адекватна замена (шећер, кафа, мердевине, маказе), као и оне речи које су се потпуно одомаћиле, иако за њих постоји замена (јок, ђубре, парче).

3. Резултати истраживања

„Проклета авлија“ јесте дело релативно малог обима и самим тим број турцизама мањи, него у другим делима Иве Андрића. Целокупно дело броји око стотинак турцизама, али ћемо у ексцерпираном корпусу из дела „Проклета авлија“, анализирати узорак од 11 турцизама. У целом корпусу приметили смо следеће начине превода турцизама: турцизам у оригиналу преведен је бугарском речју, која није турског порекла; турцизам у оригиналном тексту преведен је истим турцизмом на бугарски језик, што сведочи о блискости двају језика и о великим сличностима у погледу турских реалија између језика оригинала (српски језик) и језика циља (бугарски језик); турцизам је у оригиналу преведен другим турцизмом на бугарски језик; српска реч је на бугарски језик преведена турцизмом. Приликом анализе коришћени су следећи речници: Речник српскога језика (РМС 2011), Български етимологичен речник (БЕР), Речник на български език (РБЕ), Турцизми у српскохрватском језику (Шкаљић 1966) и Речник на турцизамите в българския език (Кръстева 2013).

3.1. Турцизам у оригиналу је преведен бугарском речју која није турског порекла.

Из целог дела ексцерпирано је 35 турцизама из оригиналног текста који су преведени бугарском речју, која није турског порекла. Овај начин превођења турцизама са српског на бугарски језик биће илустрован са неколико примера.

Први преведни турцизам у делу је свакако авлија, који стоји у наслову дела. Иако у српском језику постоји реч двориште, које је истог значења као и авлија, Андрић се одлучује за турцизам. На бугарски је турцизам авлија, који потиче из грчког језика, преведена речју двор. У бугарском језику се у дијалектима може наћи реч авлия – диал. двор (РБЕ), али је она стилски маркирана. У српском језику именица авлија обележена је као народна реч (РМС 2011: 16). Сахаџија или сајџија[8] у српском језику се може наћи и као часовничар у значењу „занатлија који продаје или поправља часовнике, сајџија“ (РМС 2011: 1473), док је у бугарском у употреби само часовникар, па се овде преводилац одлучио за једину могућу варијанту[9]. Алат се у српском језику употребљава у значењу „оруђе, справе, инструменти потребни за један занат или ручни рад“ (Шкаљић 1966: 85), док је у бугарском језику иако истог значења наведена лексема стилски маркирана као дијалектизам – „алат м. диал. Занаятчийски инструмент, оръдие, сечиво“ (РБЕ). Дакле, преводилац је изабрао за преводни еквивалент вишезначну лексему инструмент, чије је основно значење „1. Ръчно оръдие, уред за извършване на някаква работа“ (РБЕ) управо из разлога што је она стилски неутрална. Именица капиџик[10] је значења „мала врата, враташца, деминутив од именице капија“ (Шкаљић 1966: 393). У бугарском језику такође постоји именица „капия ж. врата или прозорец, отворна сграда“ (Кръстева 2013: 113), а деминутив именице капийка обележен је у РБЕ као стара и дијалектна реч, па је из тог разлога одабир преводиоца био именица вратичка, која није стилски маркирана. Односни придев комшијски у значењу је домаћег придева суседски (РМС 2011: 545). Преводилац се и у овом случају зауставио на стилски неутралном придеву съседски (РБЕ). У бугарском језику функционише и синоним комшийски (РБЕ), с тим што је он стилски маркиран као простонародни.

Из анализираних случајева можемо закључити да је разлог избора домаће речи од стране преводиоца стилска маркираност истих турцизама у оба језика. Само у једном случају преводилац је изабрао домаћу реч, а није имао турцизам на располагању у језику превода. С друге стране у српском језику турцизми не представљају предмет нормативистичких спорова, будући да хронолошки гледано представљају позајмљенице, чији је процес преузимања одавно окончан. Већ од почетка ХХ века турцизми су ушли у процес повлачења на целокупном српскохрватском говорном подручју (Танасковић 1983: 104) и нашли су се на супротном крају у погледу актуелности, бројности у односу на англицизме.

3.2.Еквивалентност турцизама у оригиналу и преводу

О турском утицају на српски и бугарски језик сведочи и већина турцизама који су се нашли у тексту (43), који припадају овој групи. То су они турцизми из оригиналног текста који су на бугарски преведени еквивалентним турцизмом, наравно уз фонетске измене у складу са језиком циљем, односно бугарским језиком. То нам говори да су турцизми у ова два језика били заступљени у истим сферама живота, да су једнако прихваћени и употребљавани и да представљају језичко наслеђе, како српског, тако и бугарског језика.

Ову групу чине турцизми из сфере верског живота (ср. миндерлук, џамија, турбе, рамазан, ићиндија, халифа, мунара; буг. миндер[11], джамия, тюрбе, рамазан, икиндия, халиф, минаре). Већина наведених речи односе на упражњавање верских обавеза, а које се и данас користе од стране становништва исламске вероисповести.

Друга група речи из анализираног дела је из области права, администрације и државног уређења (ср. везир, паша, диван, султан, ефендија, кадија, улема, харем, еснаф; буг. везир, паша, диван, султан, ефенди, кадия, улема, харем, еснаф). Наведене речи имају исто значење и у српском и у бугарском језику, у делу случајева се разликују само по месту акцента. Ове речи су временом постале историзми, јер је са престанком постојања таквих институција и занимања престала и њихова активна употреба.

У ову групу турцизама улазе и лична имена турског порекла. У Андрићевом делу јављају се следећа турска имена: Карађоз (буг. Карагьоз), Ћамил (буг. Кямил), Џем (буг. Джем), Бајазит (буг. Баязид), Хаим (буг. Хаим) и Заим (буг. Заим). Наведена имена су транскрибована у анализираном преводу.

3.3. Турцизам у оригиналу је преведен другим турцизмом на бугарски језик

Иако сам приликом систематизације и анализе корпуса приметила само 4 турцизма из ове групе, они представљају занимљив скуп којим се илуструје да се један турцизам може превести и другим, различитим турцизмом. Именица буџак у српском језику има следећа значења: „1. кут, угао кутак“ „2. ружан, неурећен, прљав простор, просторија, ћумез“, „3. забачено место, забачен крај“ (РМС 2011: 118). У бугарском језику иста именица има основно значење „место у кући, обично поред огњишта“ (БЕР 2007: 86; РБЕ). На бугарском кюше или кьоше у значењу „угао“ је разговорна реч (Кръстева 2013: 136), и стилски је маркирана као простонародна (РБЕ). Преводилац је у овом случају одабрао именицу кьоше, иако је стилски маркирана, јер је подобнија за превод српског туцизма буџак. Именица кулук из оригинала у српском језику функционише као историзам у значењу „радна обавеза према феудалцима“ (РМС 2011: 599). Преводилац је изабрао именицу ангария у превођењу речи кулук из оригинала. Изабрани преводни еквивалент ангария у бугарском језику такође је одређен као историзам истог значења „първоначална форма на феодална рента, при която зависимият селянин работи през част от годината в имението на феодала безплатно и със собствени оръдия на труд“, а сам турцизам је грчког порекла (РБЕ). Именица кулук у бугарском језику је дијалектизам са значењем „кућне бриге о гостима“ (БЕР 1986: 122). Наведени примери илуструју међујезичку хомонимију, а преводилац је избегао грешку услед њеног деловања.

Турцизам силеџија је хибридна[12] реч комбинована са турским суфиксом -џија. У бугарском језику именица деребей је остарела реч у значењу „самовласник, поступа по својој вољи“ (БЕР 2007: 334) и деребей (дерибей) разговорна реч у значењу „турски управник, непокоран султану“ и „потисник, тиранин“ (Кръстева 2013: 73). Избор преводиоца у овом случају био је да као преводни еквивалент изабере турцизам иако је стилски маркиран уместо неутралног тиранин. Реч дуван у српском језику је арапског порекла, док је у бугарском језику тютюн турског порекла. Обе речи се прихватају као турцизми и у бугарском и српском језику (РБЕ; Шкаљић 1966: 226; Кръстева 2013: 202). У овом случају, избор преводиоца је турцизам, који је једини могући еквивалент и стилски је неутралан.

3.4. Домаћа реч из оригинала, преведена турцизмом

У анализираном корпусу могу се срести и случајеви превођења српских речи из оригинала турцизмима на бугарски језик. Иако сличних примера нема пуно, то само потврђује да је известан број турцизама у сталној употреби, па се више и не схвата као позајмљеница. Што се тиче првог примера из наведене табеле за ову групу, у српском језику такође постоји турцизам кавга тур. „1. свађа, препирка“, „2. оружани обрачун, борба, бој“ (РМС 2011: 499), али и именица свађа у значењу „жестока, оштра препирка, расправа; бучна расправа непријатељског тона, кавга“ (РМС 2011: 1173) није стилски маркирана. У бугарском кавга је обележена као разговорна реч (РБЕ), док именица свада у значењу „караница, разправия“ (РБЕ) није стилски маркирана. Избор преводиоца се може повезати са тим да се кроз турцизам постиже посебна, разговорна нијанса, која тексту даје стилистичку обојеност. Именица новац из оригинала „обично у једнини, у значењу „1. средство за плаћање робе услуга итд., средство плаћања уопште“; „2. имовина, богатство капитал“ (РМС 2011: 822) није стилски маркирана. У српском језику постоји и пара у значењу: „1. стоти део новчане јединице динара, ситан новац те вредности“, „2. обично у множини, новац, новчана средства уопште“ (РМС 2011: 897). У бугарском језику у употреби је само именица пара како у облику једнине, тако и у множини. У множини се наведена именица користи у значењу „монетите и банкнотите, с които се купува и продава, като финансова единица на дадена страна“ (РБЕ), док је облик једнине обележен као разговоран и њиме се означавају „финансови средства; сума.“ (РБЕ). Наведена именица у бугарском језику има и значење „една четиридесета от гроша или половин стотинка.“ (РБЕ), које је обележено као застарела употреба.

4. Закључак

Из направљене систематизације и анализе може се закључити да најзаступљеније преводне еквиваленте у анализираном преводу са српског на бугарски језик чине домаће речи и турцизми. У првом случају одлучујућа за избор преводиоца је стилска маркираност одговарајуће лексеме, а у другом се ради о турцизмима, карактеристичним за оба језика. То су турцизми из сфера, где је турски утицај био најдоминантнији. Посебну пажњу привлаче и малобројне групе преводних еквивалената у анализираном преводу – турцизам из оригинала се преводи другим турцизмом и реч која није турцизам се преводи турцизмом.

Анализирано дело Иве Андрића малог је обима, па је и сами тим број турцизама мањи него у другим његовим делима, али то не умањује потребу за анализама и поређењима превода Андрићевих дела на бугарски језик. С обзиром на количину превода, који су на располагању бугарском читаоцу, сматрам да би слична истраживања бацила нову светлост на Андрићево књижевно стваралаштво, као и на преводилачке приступе у превођењу речи страног порекла, конкретније турцизама.

БИБЛИОГРАФИЈА

Бояджиев 2011: Бояджиев, Т. Българска лексикология, София: Университетско издателство „Св. Климент Охридски“, 2011.

Бояджиев и др. 1999: Бояджиев, Т. и др. Съвременен български език, София: ИК „Петър Берон“, 1999.

БЕР: Български етимологичен речник (1971-2017) [https://ibl.bas.bg/lib/ber_3_000-808/#page/123/mode/1up].

Давитков 2016: Давитков, И. Граматични трансформации при художествен превод (сръбско-български паралели), Димитровград: Народна библиотека „Детко Петров“; София: Университетско издателство „Св. Климент Охридски“, 2016.

Игов 2012: Игов, С. Иво Андрич Исторически песимизъм и трансцентентални блянове, София: Хермес, 2012.

Кръстева 2013: Кръстева, В. Речник на турцизмите в българския език, София: Маре, 2013.

Ничев, Савов и др. 2004: Ничев, Б., Савов, Г. Славянски балкански литератури // Преводна рецепция на европейските литератури в България. Т.6 Балкански литератури. София: Академично издателство „Марин Дринов“, 2004.

Пецо 1988: Пецо, А. Вукови турцизми. // НССВД, 17/2, Београд, 1988, 283-286.

Пецо 1987: Пецо, А. Турцизми у Вуковим рјечницима, Београд: „ВукКараџић“, 1987.

Попович 1884: Поповић, Ђ. Турске и друге источанске речи у нашем језику. // Гласник српског ученог друштва, 59, Београд, 1884.

Попович 1983: Поповић, М. Памтивек, Српски рјечник Вука Ст. Караџића, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1983.

Радева 2017: Радева, В. Българска лексикология и лексикография, София: Изток-запад, 2017.

Радич 2001: Радић, П. Турски суфикси у српском језику, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2001.

РБЕ: Речник на български език. [https://ibl.bas.bg/rbe/]

РМС 2011: Речник српскога језика, Нови Сад: Матица српска, 2011. [https://repo.etfovac.com/srpski-jezik/RSJ%202011..pdf]

Стаменов 2011: Стаменов, М. Съдбата на турцизмите в българския език и българската култура, София: Изток-запад, 2011.

Танаскович 1983: Танасковић, Д. Социолингвистички аспекти идеологизације позајмљеница.// Језик у савременој комуникацији, Београд, 1983, 96-115.

Шкалич 1957: Škaljić, A. Turcizmi u narodnom govoru i narodnoj književnosti Bosne i Hercegovine, Sarajevo: Institut za proučavanje folklora u Sarajevu , 1957.

Шкалич 1966: Škaljić, A. Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Sarajevo: Svjetlost, 1966.

[https://www.ivoandric.org.rs/биографија].

Ексцерпирани извори:

Андрич 2008: Андрић, Иво. Проклетa авлија, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2008.

Андрич 1956: Андрич, Иво. Прокълнатия двор (преводач Лилия Кацкова), София: Издателство „Народна култура“, 1956. [https://chitanka.info/text/39840-prokylnatija-dvor]